О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1.07

Али, ипак, и поред његове неуставности, закон од 28. Новембра 1895. морао се је примењивати за све време док је важио Устав од 1869., из тога простог разлога што је сваки закон, донесен после једног промулгованог Устава, безусловно обавезан и за судове и за друге представнике извршне власти, безусловно, то јест чак и без обзира на то: да ли тај закон није, случајно, противан материалним одредбама промулгованога Устава. То је једно од начела нашега државнога и уставнога права, да се извршна власт, приликом примене закона, не сме упуштати у испитивање њихове материалне уставности.

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1.06

Питање је сада да ли су ти, тако да их назовемо, судски закони саобразни Уставу. Питање се поставља стога што је закон од 28 Новембра 1895., који је створио ту установу судских закона, донесен под режимом Устава од 1869. године у чијем је члану 110. био консакриран принцип поделе власти, а на име овим речима: „Никаква државна власт, ни законодавна ни управна, не може вршити судске послове,

нити опет судови могу вршити законодавну или управну власт." Зар овај принцип није био повређен влашћу признатом Општој Седници Касационога Суда да може доносити начелне и обавезне одлуке? Афирмативни одговор на ово питање је, бар за нас, несумњив.

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1.05

Из овога излази да, збиља, начелне одлуке Опште Седнице Касационога Суда нарочито оне које су друге по реду, имају, за судску власт, снагу једног закона. A када je тако, онда je разумљиво да објављивање таквих судских одлука мора бити, за појединце, од прве важности. за њих, свакако, не може бити равнодушно, на који начин тај закон који се зове одлука Опште Седнице Касационога Суда регулише извесне приватно-правне односе, онако исто као што за њих не могу бити равнодушни ни прави закони који се баве нормирањем те врсте правних односа.

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1.04

Међутим, по нашем законодавству, као што смо видели, Општа Седница Касационога Суда има власт да доноси не само начелне већ и обавезне одлуке. Истина, те одлуке нису обавезне за првостепене судове и за Суд Апелациони, него само за Одељења Касационога Суда и његову Општу Седницу, али, практички, оне су обавезне и за те судове. И заиста, пошто би, y случајима y којима по формалном праву може нижи суд дати противразлоге на примедбе Одељења Касационога Суда (§§. 332. и 333. грађ. суд. пост., §277. крив. суд. пост. према замени од 30. Новембра 1879. год.. 36. 35., стр. 10.), Општа Седница морала да да важности својој, раније донесеној, начелној одлуци и да, тако, стане на страну свога Одељења које je одлуку нижега суда поништило и да противразлоге овога одбаци, то нижи суд неће ни бити

побуђен да дотичном Одељењу Касационога Суда даје своје противразлоге: нашта тај узалудан труд? Нарочито ова примедба има вредности, ако смо y присуству такве начелне одлуке коју ни сама Општа Седница нема власт променити. Пре ове друге одлуке, нижи суд још може и имати наде да ћe, y правном питању y коме je Општа Седница једном већ донела начелну одлуку, поколебати, својим противразлозима, судије Касационога Суда и определити их да напусте дотадашњу јуриспруденцију своју и прихвате нову, ону коју истиче и

брани нижи суд; али, ако je Општа Седница већ једном своју праксу, код истога питања, изменила, сав напор нижега суда да са својим мишљењем победи био би излишан: могу чланови Опште Седнице Касационога Суда бити најубеђенији y тачност тога мишљења и y погрешност своје друге јуриспруденције, па ће они опет морати, при свем том, ту погрешну јуриспруденцију санкционисати a преко основаних противразлога нижега суда прећи. Они би морали тако урадити, jep друга начелна одлука Опште Седнице Касационога Суда обавезује њу безусловно, све дотле док je сама законодавна власт не би изменила.

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1.03

Ова разлика у modus-y procedendi, код законодавне и судске власти, потиче из начела поделе власти које служи као темељ садашњим државним организацијама. И да би то начело, y односима тих двеју власти што јаче одржао, француски грађански законик има, y своме чл. 5., овакву одредбу: „Забрањује ce судовима да доносе општа и начелна решења y споровима који су им дати на суђење." Не само да данашњи француски судови, a специјално Суд Касациони, немају власт доносити обавезне начелне одлуке, какву су власт имали стари француски парламенти и коју су власт они вршили y својим чувеним les arrêts de règlement, него њима није допуштено чак ни то : да доносе начелне одлуке y необавезној форми. Француски законодавац неће да на судове може пасти и сенка прекора да они имају тежњу, да зађу y надлежност суверене, законодавне, власти и да, тиме, ма и најмање, оштете ону мало час речену правну основу модернога друштва, принцип поделе власти. Правда je зато да држи земљу и градове a не да пољуљава темељ на коме земља и градови почивају.

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1.02

Власт дата Општој Седници Касационога Суда да доноси начелне одлуке које су обавезне за тај Суд, није у складу са принципом да је судска власт извршна власт. Доносити начелне и обавезне одлуке не спада, свакако, у иримену закона, што је посао извршне власти, од које је, као што мало час рекосмо, судска власт само један део. Надлежност судске власти састоји се у томе: да законе који долазе у њене атрибуције тумачи и примењује у конкретном а не у начелном облику; другим речима, та власт тумачи и примењује те законе једино поводом појединих спорова који се пред њу. изнесу. Изван случаја спора, судска власт је неактивна, и њена тумачења закона имају обавезну снагу само у спору у коме је та власт, на захтев појединаца, интервенисала. Изван тога спора, та тумачења нису обавезна ни за појединце ни за власти па ни за сам суд или судове од којих је то тумачење дошло. Судска власт поступа, дакле, из основа друкчије него власт законодавна, која, прво, дејствује својом сопственом иницијативом, и, која, друго, доноси одлуке општега значаја и карактера.

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1.01

Оваква одлука Опште Седнице Касационога Суда има много већу важност него одлука коју та Седница доноси по тач. 4. §-а 16. наведенога закона: док, y овом последњем случају, одлука Опште Седнице има, за дотично Одељење Касационога Суда и дотични нижи суд, обавезну снагу само y толико y колико je y питању спор који je изазвао састав Опште Седнице и њену одлуку, као што je то, н. пр., и y француском правосуђу (Boitard, Colmet-Daage et Glasson, Leçons de procédurecivile, t. II, p. 222; E. Garsonnet, Précis de rocédure civile,.p. 971), дотле одлука коју je Општа Седница начелно, по тач. 1. §-16., донела „биће обавезна за одељења и општу седницу касационога суда све дотле, док не би општа седница састављена из председника и свих судија касационог суда, на два своја састанка, на сваком са најмање једанаест гласова већине, донела друкчији закључак за разумевање и примењивање истог законског прописа." Као што видимо, начелна одлука Опште Седнице u1050 Касационога Суда, слично закону, обавезна je за Одељења тога суда; она je, вели ce y закону, обавезна и за саму Општу Седницу, што није сасвим тачно, пошто Општа Седница, као што видесмо, остаје господар своје одлуке: она може да je измени, истина под извесним условима прописаним y том циљу да би ce другој одлуци те Седнице обезбедила што већа основаност и тиме што, већи ауторитет. И што Општа Седница може прву одлуку да напусти и да прихвати неку другу, то je логично: Општа Седница je овде, y неколико, y положају суверене власти, a одлуке те власти нису за њу саму обавезне већ за оне за које је она донесена,а то су они који су испод ње н њој потчињени Cуверена власт, као што ј.е познато, не може правно бити ничим ограничена, па ни самом собом, јер једну вољу може ограничити само друга воља а не она сама.

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1

I

Ми се нећемо задржавати на излагању појединих користи које се имају од збирака одлука судских. Читаоци ће, у осталом, то наћи у предговору нашега колеге, Г. Др. Драгољуба Аранђеловића, који је те користи изнео са познатом му компетенцијом. Ми ћемо само истаћи један моменат који, код нас, одлукама Опште Седнице Касационога Суда даје специјални значај. Ми мислимо овде на закон о устројству тога Суда од 20. фебруара 1865. год., а на име на његов §. 16.. Овај пропис говори о надлежности Опште Седнице Касационога Суда, и од четири тачке, које он обухвата, најважнија је, сумње нема, поред тачке 4. која говори о случају када се, поводом каквог конкретног спора, појави сукоб између нижега суда (првостепенога или Апелационога) и једног одељења Суда Касационога, тачка 1.. Ова тачка садржи одредбу о власти Касационога Суда да, y начелној форми, тумачи законе чија примена спада y његову надлежност. Ta власт, много ужа по првобитном тексту закона од 1865., ^*1*) знатно je проширена законом од 28 Новембра 1895., који дугујемо стручној иницијативи бив, Министра Правде, пок. Арона Нинчића, По овом последњем закону, Општа Седница Касационога Суда, када би ce приметило да ce какав законски пропис ,у одељењима касационог суда y сличним случајевима неједнако разуме и на случај односи (§..8. грађ. зак.)," има за дужност да реши „начелно како ce има разумевати и примењивати тај законски пропис." Одмах за овим додаје ce, y закону од 1895. год., да: „Исто тако може и општа седница, сазвана према тач. 4. овог §. (— §. 16. —) решити начелно извесно законско питање." Овакве начелне одлуке, заједно са својим разлозима, заводе ce, код Касационога Суда, y нарочиту књигу,с а потписом свих судија који су узели учешћа y решавању, и, осим тога, Касациони Суд објављује то решење y службеном листу (Српским Новинама) и извештава о њему Министра Правде.

^*1*) Тај текст гласио je овако: „У обштем заседанију саветоваће ce: 1., како ce има разумети какав закони пропис о коме би ce приметило, да ce y одељењима или y великом заседанију y подобним случајима неједнако разуме и на случај односи. (§.8 грађ. Зак.).“ Ова тачка, y осталом, била јe укинута већ законом од 16. Новембра.1866. (36. 30., стр. 457.).

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ

О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ ПО СРПСКОМ ЗАКОНОДАВСТВУ

Збирање и објављивање одлука судских, а нарочито одлука највишега грађанског суда, Суда Касационога, има толико добрих страна, да српско правништво потпуно заслужује прекор што је тако дуго, и у толикој мери, било занемарило ову, веома важну, грану своје делатности. Умесност тога прекора само је појачана публиковањем збирке судских одлука коју нам је пружио наш вредни и признати правник и адвокат, Г. Стеван Максимовић. Ако је онима који се, ма у ком обиму и из ма каквог разлога, баве правом, била потребна чак и појава једне такве збирке па да се убеде у њену корисност, речени рад Г. Максимовића био је у том погледу сасвим довољан: сваки правник, био он теоретичар или практичар, који је апеловао на збирку Г. Максимовића, морао се је, на делу, уверити о великој помоћи коју такве збирке пружају правницима. Па ипак, и ако је од појаве IV., завршне, књиге Нове Збирке начелних одлука одељења и општих седница Касационог Суда Г. Максимовића прошло више од десет година, опет се нико, од толиких наших правника, не нађе да продужи, савршујући га, посао који је Г. Максимовић био са вољом и умешношћу започео. Требао је да се тога посла лати један, тако рећи јучерашњи ученик Универзитета, један почетник у судској струци, па да дођемо до једне књиге која одговара толиким потребама. Њен аутор, Г. Никетић, није могао изабрати бољи начин за протествовање противу немара српскога правништва на овоме пољу. Ми овим не тврдимо, разуме се, да је Г. Никетић из те побуде издао своју збирку

ГРАЂАНСКИ ЗАКОНИК

ГРАЂАНСКИ ЗАКОНИК

КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

ПРОТУМАЧЕН ОДЛУКАМА ОДЕЉЕЊА И ОПШТЕ СЕДНИЦЕ

КАСАЦИОНОГА СУДА

СРЕДИО

Г О Ј К О Н И К Е Т И Ћ

СА ПРЕДГОВОРИМА

Ж. М. ПЕРИЋА и Др. ДРАГ. АРАНЂЕЛОВИЋА

ПРОф. УНИВЕРЗИТЕТА

СА Д О Д А Т К О М :

Закона аграрног, Закона о експропријацији, Закона о баштинским железничким књигама,Закона о набавкама војних потреба, Правилника за давање позајмица из касе Управе Државних Монопола произвођачима дувана, Правилника Управе Фондова, Правила о односима слугу и њихових газда,Зак она о осигуравајућим друштвима, Закона о обавези на накнаду штете учињене смрћу и телесном повредом при жељезничком саобраћају, Закона о чувању пољског имања, Закона о накнади штете учињене злонамерном паљевином и намерним противзаконим поништајем ствари и Уредбе о правима, дужностима и одговорности војних административних лица.

БЕОГРАД

КЊИЖАР И З Д А В А Ч ГЕЦА КОН

34, Кнез Михаилова улица, 34.