О УЛОЗИ СУДСКЕ ВЛАСТИ 1.01

Оваква одлука Опште Седнице Касационога Суда има много већу важност него одлука коју та Седница доноси по тач. 4. §-а 16. наведенога закона: док, y овом последњем случају, одлука Опште Седнице има, за дотично Одељење Касационога Суда и дотични нижи суд, обавезну снагу само y толико y колико je y питању спор који je изазвао састав Опште Седнице и њену одлуку, као што je то, н. пр., и y француском правосуђу (Boitard, Colmet-Daage et Glasson, Leçons de procédurecivile, t. II, p. 222; E. Garsonnet, Précis de rocédure civile,.p. 971), дотле одлука коју je Општа Седница начелно, по тач. 1. §-16., донела „биће обавезна за одељења и општу седницу касационога суда све дотле, док не би општа седница састављена из председника и свих судија касационог суда, на два своја састанка, на сваком са најмање једанаест гласова већине, донела друкчији закључак за разумевање и примењивање истог законског прописа." Као што видимо, начелна одлука Опште Седнице u1050 Касационога Суда, слично закону, обавезна je за Одељења тога суда; она je, вели ce y закону, обавезна и за саму Општу Седницу, што није сасвим тачно, пошто Општа Седница, као што видесмо, остаје господар своје одлуке: она може да je измени, истина под извесним условима прописаним y том циљу да би ce другој одлуци те Седнице обезбедила што већа основаност и тиме што, већи ауторитет. И што Општа Седница може прву одлуку да напусти и да прихвати неку другу, то je логично: Општа Седница je овде, y неколико, y положају суверене власти, a одлуке те власти нису за њу саму обавезне већ за оне за које је она донесена,а то су они који су испод ње н њој потчињени Cуверена власт, као што ј.е познато, не може правно бити ничим ограничена, па ни самом собом, јер једну вољу може ограничити само друга воља а не она сама.