1.20

Ми ce не можемо дуже задржавати на овом интересантном питању. Хтели смо само указати на његову деликатност као и на сумњу коју, код нас, оставља мишљење да суд нема y опште. па дакле ни y границама горе обележеним, власт да претреса истинитост акта публикације. Ту нашу сумњу, поред онога што смо навели, поткрепљује и то што аутори француски, као н. пр. Garsonnet, допуштају да ce, код судова, може истраживати да ли je оно што ce као закон истиче заиста било изгласано y оба дела Парламента, и y Скупштини (la Chambre des députés) и y Сенату. „Рећи, вели Garsonnet (Précis de procédure civile, p. 25), да известан закон није вотиран и од једне и од друге коморе и да, следствено, тај закон не постоји, то je констатација једног материалног факта, констатација на коју има право сваки који je позван да суди... " Garsonnet овде не прави разлику између случаја y коме би закон, који, у самој ствари, није закон, био промуглован и публикован од стране Председника Републике (art. 7. de la loi constitutionnelle sur les rapports des pouvoirs publics du 16 juillet 1875, Dareste, Les Constitutions modernes, t. I, p. 13) и случаја када то није било, из чега излази да, по Garsonnet-y, није забрањено доказивати да оно што je Председник Републике промулговао и обнародовао није закон, зато што то није прошло ни кроз једно законодавно тело или што je прошло само кроз једно од њих два. Где Garsonnet изречно не дозвољава да судови могу ценити уставност закона, то je тамо где je y питању материална уставност закона. И заиста, пошто je казао оно што, смо мало час навели, Garsonnet додаје: „... рећи да један закон који je y обе коморе изгласан има карактер уставнога закона и да je, због тога, њега могла донети само Уставотворна Скупштина (l'Assemblée nationale), то значи тумачити Устав и себи присвојити једну власт која ce никада није признавала француским судовима" (Précis de procédure civile, p. 25).