1.21

Ми смо већ горе видели један од главних разлога због којих ce судовима не допушта да испитују материалну уставност закона, a тај je, понављамо, тежња да судови не би, таквом својом влашћу, окрњили суверену моћ законодавца. На ово би ce могло одговорити да ce y том погледу жељени резултат не постиже ни принципом да суд има да примењује закон само на конкретне случајеве који пред u1114 њега на решење дођу. Јер, ма да je, при расправљању грађанских и кривичних спорова, суд дужан да ce закона држи, ипак то je суд, прецизније Касациони Суд чија ће реч ту бити, на крају крајева, претежна: како ce против одлука Касационога Суда не може употребити никакво правно средство, то интерпретација коју тај Суд, приликом расматрања какве одлуке нижега Суда, да извесном законском пропису остаје, y том спору, дефинитивна, без обзира на то што je можда, y самој ствари, том интерпретацијом законски пропис y питању повређен. На тај начин и y том облику судска власт, представљена y Касационом Суду, може, као што видимо, да ce уздигне, фактички ако не правно, изнад власти законодавне, то јест изнад власти суверене. Ово значи да je, код закона из области судске надлежности, законодавац само теориски суверен, стварни суверен je ту Касациони Суд.