1.23

До душе, врло често Касациони Суд би, y таквим случајима, избегао сваку законску одговорност, јер je свака власт, па, дакле, и Касациони Суд, неодговорна за своје тумачење законских прописа чија je примена стављена y њену надлежност. §. 127. крив. зак. не може ce, сумње нема, применити и на тај случај, јер би друкчији систем сасвим онемогућио функционисање судске власти, које ce сигурно не би нико примио, када би знао да би, за своје схватање .нејасних, противуречних или непотпуних законских наређења, могао бити кажњен. Али, тај факат што би Касациони Суд, благодарећи овоме што сада рекосмо о смислу §. 127. крив. зак., могао често не бити одговоран, при свем том што je известан закон протумачио намерно друкчије него што je требало, не мења карактер такве радње Касационога Суда : она би била ипак, понављамо, једна злоупотреба власти, истина једна од оних злоупотреба које ce не могу, и не смеју, видели смо зашто, подврћи казни. Међутим, ми не знамо зашто би судије највишега Суда ставили, ма то било само и морално, себи на терет једну злоупотребу власти. Ми бисмо то још могли и разумети код система, какав је и наш, где Касациони Суд има власт начелнога и обавезнога тумачења закона : ту би, заиста, Касациони Суд могао пасти y искушење да, погрешном интерпретацијом закона, себе стави изнад суверене власти, пошто његове одлуке, y реченом систему, имају, слично закону, општи и облигаторни значај. Али, зашто би Касациони Суд то чинио y систему y коме његове одлуке немају, изван спора по коме су донесене, обавезне снаге ни за кога, па ни за саме судије његове? Када би Касациони Суд и овде хотимично законима други смисао давао, имали бисмо једну радњу без мотива, нешто што ce не може код судија тога суда претпоставити.