1.22

И ако je тачно да судска власт може, под видом тумачења закона, да овај обиђе и повреди, ипак горње упоређење, где ce власт судова да законе примењују y обиму конкретних случајева и власт њихова да могу, под извесним условима, вршити чак и послове који улазе y опсег законодавнога рада, стављају на равну ногу, то упоређење, велимо, далеко je од тога да ce њему не могу учинити озбиљни приговори. Јер, ако je истина да Суд Касациони може да, приликом решавања појединих спорова, погази закон, y тој форми што би га хотимично погрешно протумачио, истина je и то да би Касациони Суд, таквим поступком, учинио једну злоупотребу од власти коју му je Устав дао. Свакако ce томе Суду, када je реч о примени нејасних, контрадикторних или непотпуних законских одредаба, мора дати слобода резоновања и решавања, али том слободом Касациони Суд има да ce послужи y том циљу да пронађе, да сазна, код таквих законских прописа, праву вољу законодавчеву. Слобода, која je ту зајамчена суду, има да послужи овоме као средство да, што боље и што извесније, да важности вољи суверене власти тамо где та воља није прецизно изражена. Једном речју, та слобода судова јесте гарантија суверености законодавчеве ; слобода je призната суду, како би он што јаче држао појединце y потчињености наспрам суверене власти, слобода која одржава покорност, мало парадоксалан резултат судиске независности! И када je такав значај власти Касационога Суда код примене закона, онда би ce тај суд огрешио о циљ те своје речене слободе и независности, ако би ту слободу и независност употребио против законодавца, против суверене власти.