1.18

Ми нећемо улазити овде, да не бисмо изишли из граница једног предговора, y разматрање питања да ли je заиста Г. Чед. Мардовић на тачном земљишту, када тврди да, по нашем Уставу, судови имају власт да цене формалну уставност закона. Ми ћемо само учинити своје резерве y погледу мишљења да судска власт мора, y сваком случају, применити све оно што je y Српским Новинама, сагласно чл. 116. (претпоследњи и последњи став) и 117. Устава обнародовано као закон (С. Јовановић* Основи правне теорије о држави, стр. 169.; Д. Јовановић, y његовој напред наведеној расправи, Нед. Преглед, стр. 462.). У сваком случају, то јест суд не би могао допустити да, y спору заинтересовани, појединци доказују како оно што je y званичим новивинама публиковано као закон y самој ствари није закон, пошто, н. пр., то што ce као закон представља није y опште било предмет решавања и гласања y Народној Скупштини. Јер мишљење ово не располаже тако сигурним аргументима. Навод да ce, по.последњем ставу чл. 116. Устава, „У обнародовању закона мора казати да je на њега пристала Народна Скупштина", не може ce сматрати као такав аргуменат. Ова одредба прописује то из тога сасвим простог разлога што ако не би y акту публикације закона стајало да je на закон пристала и Народна Скупштина, не бисмо могли рећи да тада имамо обнародовање закона: пошто ce оно што ce публикује представља само као воља једног законодавног чиниоца, Владаоца, то бисмо ту имали обнародован норама које je издао сам Владалац, a такве норме нису закон, због чега и то обнародовање није обнародовање закона. Напослетку из прописа уставних о формама обнародовања закона може ce ca позитивношћу само то извести : да суд, као ни друге власти земаљске, не смеју применити закон који није публикован, или који није правилно публикован, — што je једно исто; не смеју, јер, као што je познато, један закон постаје обавезан и применљив тек пошто постане, обнародовањем, познат онима за које je донесен. Али, ако је акат обнародовања Уставу саобразан, то још не значи да je суд дужан безусловно дати важности прописима, које тај акат садржи. Ако један закон, који постоји, не може бити примењен док ce не публикује, не излази из тога да je све оно што je, као закон, обнародовано заиста закон. Одредбама о обнародовању закона није Уставотворац хтео одговорити и на питање које нас овде задржава, или, бар, те одредбе могу ce сасвим схватити и y том смислу да Уставотворац није, y њима, циљао и на то питање.