1.17

Друго je сада питање, да ли суд може улазити y то испитивање: да ли je закон саобразан формалним одредбама Устава. Ми смо горе увек претпостављали да je закон, са тога гледишта, уставан a да јe неуставан само са гледишта материалних одредаба Устава. Када јe дакле, реч о формалној уставности закона, мишљење Г. Др-а Чед. Марковића, по коме суд има и то да цени, не може ce већ више побијати са толико сигурности као када ce то мишљење тиче власти суда да цени материалну уставност закона. Јер овде већ Г. Марковић има право када каже да неуставни закон није закон. И заиста, законодавац може своју вољу изразити само на начин и y форми коју je Устав прописао. Иначе ce има узети да та воља није ни манифестована, да je нема. Исто онако као што одлука судске власти није одлука, ако je изречена противно формалним одредбама законским. Овде имамо примењено правило римске стипулације (stipulatio), која je, за изјаву воље debitor-a, захтевала употребу нарочитих термина, изван чега debitor ce није сматрао као civiliter обавезан. Највише ако je остајао један pactum тужбом несанкционисан. Дакле, суд, који би одбио примену једног закона погрешно, са гледишта формалних одредаба Устава, донесеног, не би ce ставио, делимично, изнад законодавне или суверене власти: оно чему он одриче важност није закон, није воља законодавне или суверене власти. Шта више, радећи тако, суд баш респектује ту вољу, јер он спречава да има силу закона, силу суверене воље, нешто што није закон, што није та воља.

Debitor дужник

stipulation уговор, обавеза

civiliter грађански

pactum уговор