1.15

И ми мислимо да Г. Јовановић има, y главном, право y овој ствари. Ми ce нећемо, наравно, упуштати детаљно y дискусију истакнутога питања, само ћемо, и од своје стране, учинити Г. Чед. Марковићу ове две примедбе. Прво, није, по нашем мишљењу, то тачно да мора, y држави, бити неке власти која ће имати и тај задатак да испитује материалну уставност закона. Такве власти нема, на пример, на Европском Континенту. A законодавној власти остаје дужност да укине закон који би, евентуално, био противан материалним одредбама Устава, али та власт не чини то по том основу што би она имала неку нарочиту и особену надлежност да испитује материалну уставност закона, него просто по својој дужности да ради саобразно Уставу. Кад ce каже: ценити уставност неког закона, претпоставља ce да ту оцену врши нека друга власт a не законодавна. Друго, Г. Марковић неправилно схвата смисао речи „закон" y чл. 146. Устава, када вели да закон који je противан материалним одредбама Устава није закон. Јер ту ce, a и свуда тамо где je реч о извршној власти, под законом разуме одлука законодавне власти, то јест оно на шта су ce сагласила оба законодавна чиниоца. Чим je овај, тако да, кажемо, формални услов испуњен, имамо закон y смислу y коме ce тај израз узима y чл. 146., и такав закон обавезан je за судску власт, како и за остале органе извршне власти, без обзира на то да ли су они, и материално, са Уставом y сагласности. Ако ce термин закон, y чл. 146., буде тумачио онако како то мисли Г. Марковић, онда томе термину ваља дати исти смисао и y осталим уставним прописима, a то би, н. пр., одвело тој последици да би и остале извршне власти, a не само суд, могле ценити материалну уставност закона. И, збиља, чл. 117.. Устава вели: „Закони и законите наредбе, који су законим начином обнародовани, имају обавезну силу за све грађане и власти земаљске." Пошто, по Г. Марковићу, није закон оно што je Уставу материално противно, то би, н. пр., и органи управне (административне) власти имали, по наведеном члану Устава, да испитују уставност закона које они примењују, и да им, евентуално, као неуставним одреку важност. Шта више, по истој одредби, и сами појединци не би имали дужност покоравати ce неуставним законима, откуда би истицала ова консеквенција: §.98. крив. зак., који говори о преступу противстајања власти, не би ce могао применити за случај да je закон, чијем je извршењу оптужени био стао на пут, неуставан. §• 93. тражи, за постојање дела противстајања власти код извршења закона, да je противстајање имало за предмет закон, и ако оно што je противно материалним прописима Устава није закон, онда, тада, нема ни противстајања власти. Међутим, протумачити тако израз закон y §, 93. крив. зак., то значи ту одредбу, која je, и без тога, за критику, начинити још погрешнијом. Ми велимо да je §.. 98. крив. зак. за критику зато што ће, по њему, бити дела противстајања власти, код извршења наредаба, само онда ако je наредба, чијем je извршењу дотични појединац стао на пут, била законита. Ово значи да појединци имају право, y случају када ce против њих има да изврши каква наредба власти, да против тога извршења устану, ако она није законита, и да, тада, нема никакве кривичне радње, систем које je далеко од тога да одговара великој друштвеној потреби ауторитета власти, као и потреби реда и мира.