1.13

Код нас, као што смо рекли, судови нису овлашћени да ce упуштају y ту оцену: да ли су закони, које они примењују, материално саобразни или не Уставу, па да им, према исходу те оцене, даду или не важности [А. Ђорђевић, Систем приватнога (грађанскога) права Краљевине Србије, Прва књига, прва половина, стр. 62.]. Ово je, y нашој правној књижевности, контестирао само Г. Др. Чед. Марковић, који, y својој студији: Суд има да цени уставност закона, објављеној y Архиву зa Правне и Друштвене Науке (год. 1907., свеска за Децембар, стр. 411.), тврди да je судска власт код нас позвана да испитује материалну уставност закона. Г. Марковић брани своје мишљење разлозима на којима вреди задржати ce, a нарочито оним аргументом који он оснива на чл. 117. Устава. Овај члан не садржи одредбу да „Осим Народне Скупштине нико други нема права решавати, да ли je при каквом закону, који je надлежно обнародован, и Народна Скупштина са своје стране суделовала начином, како то овај Устав прописује," одредба која je постојала y чл. 118. Устава од 1888. год. као и y Уставу од 1901. (чл. 49.). Г. Марковић, полазећи од те поставке, да нека власт y држави мора ценити уставност закона, изводи, из горње разлике између садашњега Устава и Устава од 1888. и 1901. године, да je за ту оцену данас, y Србији, надлежна судска власт. Укидајући наведену одредбу из чл. 118. Устава од 1888. и из чл. 49. Устава од 1901., Уставотворац од 5. Јуна 1903. год. je, по нахођењу Г. Марковића, прећутно ставио y компетенцију судова власт да испитују уставност закона, a то ce види из чл. 146., по чијем другом ставу судови „суде и решавају само по закону." Судити по закону, вели Г. Марковић, то значи извидети претходно да ли je закон сагласан са Уставом, „јер неуставан закон није закон".