1.10

Али, ако би се зар, и поред овога, могло сумњати у укидање закона од 28. Новембра 1895. год. после промулговања Априлскога Устава, свака сумња у том погледу мора отпасти данас када имамо један Устав (од 5. Јуна 1903. год.) који, у своме члану 146. (став трећи), изречно формулише принцип поделе власти и који, осим тога, у чл. 202., вели овако: „Од дана кад се овај Устав обнародује губи важност Устав од 6. Априла 1901. године, као и сви закони ^*1*) и наредбе у колико би биле противне овом Уставу." Ако се узме, као што ми мислимо, да закон од 28. Новембра 1895. године садржи у себи повреду принципа поделе власти, онда он, после обнародовања садашњега Устава, није могао више бити примењиван. Да додамо да је тај закон противан и члану 116. Устава, став први, где стоји: „Никакав закон не може се издати, укинути, изменити или протумачити^*1* без пристанка Народне Скупштине." Овде је реч, што се тумачења тиче, о начелном и обавезном тумачењу, а таква власт баш признатаје Општој Седници Касационога Суда. Када се, пак, има у виду да је и Априлски Устав био санкционисао правило да један закон може протумачити само законодавна власт (Краљ са Народним Представништвом, то јест са Народном Скупштином и Сенатом), онда мишљење: да је закон од 28. Новембра 1895. изгубио своју важност још од промулговања Априлскога Устава, тиме је само ојачано. Примећујемо, у осталом, да је исти закон вређао не само чл. 110. став први Устава од 1869. године, за време чијега владања je донесен, него je вређао и његов чл. 58., који je, такође, тумачење закона био ставио y атрибуције законодавне власти. Зашто ce je ипак закон од 28. Новембра 1895. морао, док je важио Устав од 1869., примењивати, ми смо о томе већ напред говорили.

^*1* Курсив је наш.