1.09

Истина, могао би се, против овога резоновања. истаћи тај интересантан факат да Устав од 1901. није нигде изречно формулисао начело поделе власти, као што је то био урадио- Устав од 1869. (као и Устав од 1888. год.), из чега би се дало извести да је закон од 28. Новембра 1895. остао у снази и после доношења Устава од 1901 године: пошто тај закон није био противан ни једној одредби тог Устава, то се на њега није могао ни применити други став члана 104. истога Устава. На ово треба одговорити, да је и Устав од 1901., и ако то у њему није изречно казано, примио принцип поделе власти, што јасно истиче из свих његових одредаба, а то је било довољно па да закон од 28. Новембра 1895., који се са тим принципом косио, престане важити. Додуше члан 104. став други Устава тражио је, за укидање једног закона пре тога Устава донесенога, да је тај закон био противан „изречним наређењима" Устава, што, као што смо мало час видели, овде није био случај. Али, несумњиво је, да је то једна материална омашка што начело поделе власти, на коме је и систем Устава од 1901. био заснован. није ехрres verbis било у Уставу формулисано, а, осим тога, његово постојање у нашем државном праву било је, и по Уставу Априлском, тако извесно, да се је то начело могло сасвим ставити на равну ногу са оним „изречним наређењима" из чл. 104. став други. Ако је Априлски Устав тражио, за примену правила Lех роsterior derogat priori, да је једно наређење изречно у Уставу било формулисано стога да би се отклонила свака сумња односно постојања тога наређења, онда је, за извесност принципа поделе власти, такво наређење било излишно: као што смо и мало час казали, остала уставна наређења чинила су егзистенцију тога принципа сигурним до очигледности. Ако је изречност једног наређења један несумњив доказ постојања тога наређења, није то и једини начин: има наређења која су, и ако не изречно формулисана, исто тако, а често пута и више, извесна као и изречна. На овоме не треба инсистирати бар код оних који су добро упознати са правилима о интерпретацији закона.