1.11

Судовима не треба, код нас, дати власт сличну власти законодавчевој ни стога што по нашем уставном праву судови немају такву власт ни тамо где би она могла заиста бити врло корисна. Ми мислимо на власт која би ce дала судовима да цене уставност закона чија je примена стављена у њихову надлежност. Ми велимо да би таква власт, додељена судовима, могла бити корисна; она би могла бити корисна код нас, прво, због нашега специалнога устројства законодавне власти: пошто код нас не постоји Сенат (Горњи Дом), већ ce законодавно тело састоји само из једне скупштине (противно систему Априлскога Устава по коме смо имали дводомни систем, систем који je несумњиво бољи него овај данашњи), то су случајеви неуставних закона код нас могућнији него y државама y којима je Сенат једна гарантија више да ce, обичним законима, уставни прописи неће обићи. Овоме треба додати и интерпретацију која ce, од проглашења Устава од 5. Јуна 1903. год., даје, наравно сасвим погрешно, оним уставним одредбама које ce тичу Владаочевих прерогатива: та интерпретација иде на то да ограничи уставну акцију Владаочеву, што има као резултат и то да je Владалац дужан безусловно санкционисати законе вотиране y Народној Скупштини, интерпретација изведена из нетачне поставке да je, пo нашем Уставу, народ, који je представљен y његовој Скупштини, носилац суверене власти. Разумљиво je да један Владалац, са тако ништавном законодавном улогом, није, са гледишта евентуалних повреда уставних прописа од стране Народне Скупштине, ни мало корисна институција. Када, пак, на другом месту, имамо y виду ону провербиалну брзину са којом ce често код нас закони доносе, као и познату склоност наше Народне Скупштине да ce, y стварима које ce односе на најбитније државне интересе, спусти на ниво једног партиског скупа, онда ce без тешкоће долази до уверења како уставни прописи код нас лако могу, y Народној Скупштини, доћи y опасност и како би, са тога гледишта, било пробитачно признати судској власти моћ испитивања материалне уставности закона.